Заједнички прапредак читавог Цеклинског племена па и братства Костића, је Србин Лека, који је избјегао испред турске најезде из Климената који се налазе на простору данашње Албаније, негдје између 1485. и 1490. године. (А. Јовићевић и М. Стругар, Слике из прошлости Цеклина, стр. 27).

Крајем 20-ог и почетком 21-ог вијека, када је и споља и изнутра, разбијана Социјалистичка Федеративна Република Југославија и када су бујали национализми у свим дјеловима Земље, неки заговорници црногорског ултранационализма, па и неки моји познаници, често су покушавали тврдити да су Цеклињани албанског поријекла и да немају ништа заједничко са Српством. У то вријеме, њима је важније било доказати да смо и Ескими (уз моје дужно поштовање према Ескимима, као и према Албанцима), него да имамо било какве додирне тачке са Српством и Србима.

Аргументи су им били да је Лека избјегао из Албаније, да има албанско име, да су топоними Шинђон, Арбанаси (у Јанковића Кршима) и још неки, ријечи из албанског језика, да је Андрија Јовићевић био великосрбин и слично.

Познато је да су албански сточари у току зимских дана долазили са својим стадима до обала Ријеке Црнојевића, као што је то, касније, био случај и са катунским племеном Бјелице, јер је ово подручје познато по благој клими у току зимских мјесеци. Међутим, најпоузданији аргумент који побија ове тврдње је да је Лека у Клементима славио крсну славу Свети Никола (Никољдан), а опште је познато да у оквиру хришћанског свијета, само Срби имају крсне славе. Има још доста поузданих историјских чињеница које би се могле навести, али то излази из оквира овог Родослова.

Лека се по избјеглиштву настанио у Пиперима, у Задољу. Андрија Јовићевић и Михаилo Стругар сматрају да је то учинио из два разлога: није хтио прихватити турско ропство, а у Пипере се настанио да би био ближе свом имању које је напустио у Климентима.

Кратко је боравио у Пиперима, свега неколико година. У току свог боравка у Задољу упознао је младу удовицу Тијану, у коју се заљубио. Љубав је била обострана. Тијана је била родом из Слатине, села у Бјелопавлићима. Блажо Андријин Стругар у својој књизи Стругари, братство у Цеклину (1450-1980), наводи да је Тијана била удата за Радивоја Лијешевића, који је доселио у Пипере из Босне, из околине Травника. Погинуо је млад у једном сукобу са Турцима у околини Подгорице око 1480. године. Из Радивојевог и Тијаниног брака остало је мушко дијете. Дјечак се звао Вукосав.

Када је Иван Црнојевић сазнао да је Лека избјегао у Пипере, позвао га је к себи и додијелио му је имање од манастирског посједа на Горњем Цеклину. Изгледа да су се Лека и Иван Црнојевић од раније познавали. Лека и Тијана су се преселили на Горњи Цеклин, али без малог Вукосава, јер Тијанина домовина није јој дозволила да дијете поведе са собом.

Тијана је, према предању и наводима Андрије Јовићевића и Михаила Стругара, много туговала за малим Вукосавом и Лека је одлучио да тајно пође у Пипере, без Тијаниног знања, украде њеног сина и доведе га код мајке на Горњи Цеклин. Он је успио да неопажен дође у Пипере, узме малога Вукосава и да се упути своме дому на Горњи Цеклин. Међутим, Пипери су убрзо сазнали да је дјечак нестао. Наслутили су да га је Лека отео и дали су се у потјеру за њим. И Тијана је посумњала да је Лека пошао у Пипере, па је организовала групу да га сретну. Потјера и група за сријетање срели су се у Лалином Ждријелу у селу Пелеши. То је данашње подручје Добрске Жупе, (која је касније добила то име). Дошло је до пушкарања. Када је потјера видјела да је Леки стигла помоћ, вратили су се назад, а Лека се са Вукосавом срећно вратио на Горњи Цеклин.

Засеок села Добрска Жупа, гдје се потјера срела са групом за сријетање, и данас носи назив Пипери.

Лека и Тијана су из свога брака имали мушко дијете које се звало Крстић.

Тако је Тијана имала два сина, Вукосава и Крстића, а Лека пасторка и сина. Лека је обадвоје дјеце једнако третирао. Доживио је са њима дубоку старост. Пред смрт подијелио им је имање на Горњем Цеклину на једнаке дјелове. Вукосаву је припао доњи дио имања и по томе се сви његови потомци зову Доњаци. Крстићу је припао горњи дио имања и по томе се његови потомци зову Горњаци.

Лека је оставио завјет Вукосаву и Крстићу да се слажу и међусобно помажу, да се обилазе у дане радости или жалости, а посебно за вријеме крсне славе. Вукосаву је оставио завјет да слави крсну славу Лијешевића, која је тада била Свети Ђорђије (Ђурђевдан), а Крстићу да слави његову (Лекину) крсну славу, Свети Никола (Никољдан). И данас, сви Доњаци у Цеклину славе Ђурђевдан, а сви Горњаци Никољдан и понегдје се, још увијек, међусобно оби-лазе у вријеме крсних слава.

Лијешевићи из Задоља у Пиперима данас се презивају Поповићи. Блажо Стругар наводи да су Лијешевићи између 1500. и 1550. године, под притиском “јачице” (већине), Пипових потомака, промијенили крсну славу и да од тада славе крсну славу Аранђеловдан, као и већина осталих Пипера. Вукосав и Крстић били су ожењени и обојица су имали своје потомство.

Вукосавово потомство су четири цеклинска братства: Вујановићи, Вукмировићи, Лопичићи и Стругари. Касније су се разгранали на више братстава. Крстићево потомство је у неколико генерација имало мали наталитет. Најзад су била два брата који су се звали Вулич и Љеш.

Вуличево потомство је по Вуличу добило презиме Вуличевићи. Вулич је имао два сина: Божидара и Ражната.

Од Божидара је Вук и његови потомци су се презивали Вуковићи. Вук је имао четри сина: Дамјана, који није имао потомства, Јова (Јовићевићи), Пеја (Пејовићи) и Шака, са надимком Шофран (Шофранци). По другом Вуличевом сину Ражнату, цјелокупно његово потомство добило је презиме Ражнатовић.

Други Крстићев син, Љеш, имао је шест синова. Звали су се: Вукић, Ђураш, Јанко, поп Косто, Новак и Радован. По Љешу, сви су се презивали Љешевићи. Вукић Љешевић се није женио. Ђураш Љешевић је родоначелник братства Ђурашковићи, Јанко Љешевић - братства Јанковићи, поп Косто Љешевић - братства Костићи, Новак Љешевић - братства Зарлије и Радован Љешевић - братства Татари (на Горњем Цеклину, али не и на Чеву у Катунској нахији).

Братство Зарлије, затрло се касније, јер није било мушкога потомаства.

О Зарлијама, које су чинили потомци Новака Љешевића не знамо много. У Рвашима постоји засеок са кућом и имањем који се зове Зарлијин До, (у свакодневној употреби, Зарлиндо). Реално је претпоставити да је то некада припадало некоме из братства Зарлије.

Поп Косто Љешевић је један од шест Љешевих синова и родоначелник свих Костића у Цеклину.

Према породичном предању, поп Косто, по коме је братство Костића добило презиме, налазио се у Штабу владике Данила, на води Влахињи, за вријеме битке на Царевом Лазу 1712. године. Овај детаљ испричао нам је Митар Петров Костић, још 1972. године. Наиме, наш ужи огранак Костића, многи стари Цеклињани често су звали Поповићи, јер смо у пет пасова стално имали по једног попа. Тако, поп Душан, поп Јован, поп Мило, поп Јоко (погинуо у бици на Фундини 1876. године), поп Иван, представљају наше блиске сроднике, односно претке. Попови су у старо вријеме у Црној Гори, били најобразованији људи. Много касније су то били и учитељи. Вјероватно је то разлог за изреку, познату у Цеклину и Ријечкој нахији, која гласи: "У свако цеклинско братство по кило памети, а у Костића ока (1, 5 кг)".

Спомен о попу Косту, Митар је нашао у једном црквеном запису 1945. године, на згаришту своје породичне куће у Заимовини, у Рвашима. (Његову кућу у Заимовини као и све куће у Рвашима, запалили су италијански фашисти 14. јула 1941. године, за одмазду због постављених барикада у Тринаестојулском устанку, дан раније, на Царевом Лазу). Митар нам је испричао да је нашао једну бронзану кутију у којој је био остао сачуван запис исписан мастилом на хартији. У том запису налазио се и овај податак. Кутија и запис нажалост нијесу сачувани, јер је Митар то дао своме брату, попу Душану, који је као протојереј Српске православне цркве своје посљедње године живота провео, живећи са кћерком, у Пероју код Пуле, у Истри. Нажалост, поп Душан је тај запис негдје загубио.

Треба имати у виду да су у вријеме битке на Царевом Лазу (1712) сви Цеклињани, живјели на Горњем Цеклину, да су презиме Костићи (по попу Косту) преузели око 1650. а Рваше почели насељавати тек око 1770. године.

Кликните овдје да преузмете комплетан Родослов у .пдф формату